Ratni put moga djeda...(za matu)...intervjuuuuuuu z

Vecina imena ti vjerojatno nece znacit....
zapravo jos niti ja nisam procitao sve....al evo..intervjuuu koji je dao moj djed zbog neke knjige...



Antun Šarčević-Pavikić rođ. 5.4. 1923.g. razgovor: 28.05.2005.g.
DADINA VOJSKA I RAT

Pa bilo je u mojoj jedinici 23.godište, bilo nas je oko trideset iz Bošnjaka, eto ja pa, Andrija Juzbašić, Tunja Leaković, Stipa Bartolov, Tunja Biskupov, pa 2 šegrta iz Zelenog kraja lončara Bigića, pa Andrija, Andrec Josakov-Jovanovac , Stipa Juzbašić-Marijančev, Luka Đurakov, Đura Grkov, Običić, Tona Leaković-Kurjakov, Đura i Stipa Tadić idr.

---

Imao sam 20 godina. Bili su s nama i Bošnjačani 22.godište i 24. poč. 1942. (siječanj).
S. Mitrovica, mobilizacijski poputbeni okvir.

22. u Vražju diviziju, izgleda bila na Staljingradu, Harkov,zarobljeni preživjeli su se vratili kao Jugoslaveni i kao legija, bijele kape, od ranjenih u Hrvatskoj ili povučenih boraca formirana je ponovo Vražja divizija, u njoj su bili, Katičin, teta Bučki Martin Grigić, Mato Juzbašić-Rogozov, uglavnom 21. i 22. godište,
23. u Tigar diviziju, ja pa, Andrija Juzbašić, Tunja Leaković, Stipa Bartolov, Tunja Biskupov, pa 2 šegrta iz Zelenog kraja lončara Bigića, pa Andrija, Andrec Josakov-Jovanovac , Juzbašić-Marijančev, Luka Đurakov, Đura Grkov
24. u Plavu diviziju: Leaković-Kurjakov, Đura i Stipa Tadić, Franja Lukić-Đuričin idr
25. godište:
Ta Vražja divizija bila je na Rusiji, i kako se tamo smanjila u borbama vraćena je u Hrvatsku pa je popunjena s mlađim godištima.
Plava divizija je nakon formiranja otpremljena kod Beča u Bečkom Novom Mjesto, tamo je bila ta formacija, moja Tigar divizija je bila u Gornjoj Austriji prema češkoj granici na
Izobrazbi, tamo je taj naš logor bio, A Plava divizija je formirana isto na austrijskom području,...naprimjer Vražja je išla sredinom Bosne prema Jadranu (1942.g. – ofenziva u zapadnoj Bosni), a mi, Tigar divizija je išla dolinom Une prema Banjoj Luci, i dalje prema Jajcu, a Plava je išla od Karlovca prema Jadranu. U Austriji smo bili malo više od dva mjeseca. Tamo su nas obukli i dobili smo naoružanje, naših je bilo par mladih oficira koji su išli na posebnu naobrazbu, a viši oficiri su bili Austrijanci, Njemci kao glavni zapovjednici. Kada smo mi krenuli u Hrvatsku, onda su došli novi pa je formirana Mujo divizija većinom od muslimana i Bosanaca, koji su išli na izobrazbu i naoružanje u Njemačku. To je bilo 1942.g., od prvog mjeseca a za Uskrs smo došli iz Njemačke. I iskrcali smo se u Banjoj Luci s tim našim autima i naoružanjem. Onda smo išli do Jajca za Bugojno, Gornji Vakuf, to je bila ofenziva na Kozaru, e da da mi smo došli kao pojačanje, već su oni razbijeni (partizani), otišli su nekuda dalje, a mi smo zaposjeli to područje. Naša divizija je imala u Bihaću glavni štab, a onda kad je potisnuta od Jadrana došli smo u srednju Bosnu tada sam bio u Prozoru, Bihaću,Ljubia rudniku. Početkom 1943 sam bio u Srbu, panc jeger Kompanija, bili su tu pješadinci s lakim naoružanjem i topnici, mi smo imali protutenskovke topove, to je sve zavisilo od te ofenzive na Jadranu, ???, pa eto šta dolazili su Amerikanci i Englezi i avijacija koja je potiskivala njemačku vojsku sa Jadrana Bilo je naših Hrvata koji su išli u Italiju i onda su se tamo partizani formirali i napadali su otoke i onda su se povlačili Njemci iz Grčke, i tako su neki išli preko Italije a neki preko Hrvatske.
.... Njemci se povlače preko iz Rumunjeske, preko Mađarske, iz Grčke itako.....
Kraj rata:
Bježali smo iz Bosne za Zagreb, točno iz Bosanskog Novog sam, iz Otoke, Bosanske Otoke, kad je ta ofenziva krenula od Jadrana, onda su partizani i Englezi...što ja znam kakve je bilo tamo formacije, oni su preko Dalmacije preko Like potiskivali, bilo je stalno borbe, i ja kad sam vidio da je gusto a već su neki domobrani bježali domobrani, bila je ta Kvaternikova satnija, pa formirana je Jurišna bojna, bila su 4 oficira, 4 satnije a ja...? bio u Zagrebu, gdje je .......... i tako smo se vlakom povlačili za Zagreb, ja sam tako bio pobjego iz te hrvatsko- njemačke Tigar divizije u domobransku Jurišnu bojnu koja je bila došla u Ripač pa je došla u Krupu, pa su neki došli u Otoku i ja sam onda pobjegao iz te Tigar divizije u Krupi u tu dobombransku bojnu, (a čika je bio 8. lovačka, domobranska – Mato Šarčević, oni su bili tu u Srijemu i oko Brčkog, Tuzle, iz Srijema je pobjego kući kad su dolazili partizani, k.1944.g. - o.a.) istog dana sam se vratio u Otoku, bio sam na položaju tamo jedno mjesec dana, onda su se oni formirali – jedanput je bila grupa od gotovo 100 vojnika je otišlo za Zagreb, a oni su prije bili u Turopolju, prema Sisku tu su oni bili na toj pruzi, i kad su eto tako oni razbijeni, onda su muslimani držali iz drugih područja, tamo je ta Krajina..........i onda pobjego sam i bio sam tude,onda sam i ja mislio da bježim al nisam uspio i vratio sam se natrag kod tih domobrana, molio da me primu, i onda.....nismo bili na položaju u toj koloni, nego smo došli u Otavicu (?) ko nas četiri-pet stražu držat na željezničkoj stanici. I onda smo išli po sledovanje u Bosanski Novi, a tu je imala ta Tigar divizija dva kamiona, i sreo sam i vidio sam te moje podoficire, šofere i vidio sam jednoga iz Žepča, Ršlagić se prezivo, kaže kućete vi Šarčeviću?, ma idem u Zagreb, reko, i onda ovaj tu smo se jedva ukrcali čak je ta jedan zastavnik, ne razvodnik bio je nišanđija sa jednom strojnicom onom starom što ima hlađenje na vodu, a on je htio i to da povuče, taj je vodnik nasa imao borbenu zapovjed pa nas je, ovaj, ja sam se ubacio a ondak je on je još jedan isto iz te Tigar divizije neki Prćko, Frćko kako mu je bilo ime, Frćko se zvao kaže, Šarčeviću ja ću s tobom, reko ja ne znam oćeš ti moć sa mnom, ja isto nisam siguran za sebe, e onda kad toga razvodnika nije moguće ukrcati, onda ti kamioni krenuli, nisu dali da se više tamo gombaje-bore, i tako ostao je taj Frćko. I onda smo išli za Bosanski Novi tamo su Čerkezi napali domobrane, to je bilo drugi dan Božića (1944.g.) i onda su....
...............................................................................................................................................
Kad sam došo iz Bosne za Zagreb išo sam preko Siska, onda sam došo u onu ulicu Manastirska (danas Šenoina ulica), i tu smo se pokupili i onda sam poslije ošo kod Kazališta danas (HNK) u zgradu Šumarskog fakulteta, i tu sam bio dva mjeseca, išli smo na stražu na Černomerac, tamo smo neko skladište imali kojega smo čuvali, onda su nas formirali i otišli smo za Belovar, Križevce i tu smo ta mjesta čuvali od partizana, i tu je stigla jedna partizanska formacija koja nas je razbila. Pobjegli smo u šumu između Hercegovca i Velikih Zdenaca i tu smo eto dobili dozvolu da se snalazimo kako ko oće, ja sam onda preko Vrbovca s nekim došao do Maksimira, sjeli smo u tamvaj, i tu sam vidio i četnike gdje bježe i iđu na zapad, (kroz Zagreb???) kroz Zagreb, išli su i pješice a neki i na konjima sa ženama i djecom, žena jaši a on vodi konja takvih je bilo jedno desetak četnika, ne znam odkud su bili, to je bilo 1945. godine prije Uskrsa u travnju, i onda smo išli prema Celju, i tude prije Celja bilo je na željezničkoj stanici četiri-pet vagona zapalito i rasuto konzervija hrane, a bio jedan vagon koji nije bio ništa otvorit, i tako sam ja išo jedanput pa donesem tii konzervija, pa onda sam opet išo drugi put da ih još malo nakupim, i sreća sam se povukao nazad jedno sto-dvijesto metara, i onda je ta eksplozija, municija odjeknula i raznijela taj čitavi vagon, a tu su kompoziciju minirali slovenski partzani, i tu je bio zaustavit još jedan vlak, ranjenika, invalida Švaba koji su se povlačili iz Hrvatske, a ovi su to minirali da bi spriječili povlačenje toga vlaka da ide za Njemačku, i onda smo se tu razbježali širom, ja sam izgubio sve poznate i došao sam u brdo jedno sto metara dalje, kad opet explozija oko mene vrca kamenje, ja trč pod jedno drvo da se zaklonem, a ono još čokaće kamenje po drvetu. Onda tu nisam nikog poznavao pa sam sišao opet na cestu i onda smo se povukli u jednu rupu uz cestu, ko pećina, sklonište jel, i tu smo bili ujutro do zore i onda smo odatle ko je bio živ i mogo dalje došli u Celje, i tu smo na noj ledini, bilo je vojske kake nisam vidio za cijelog rata ti taki uniformi, i ondak smo tu bili, ma nismo bili ne znam nakon po sata sve to...i stalno se to povlači prema Njemačkoj tamo i ja s njima, i kad smo došli do bliže Dravograda, tu su onda došli ovi Bugari, vojska, i onda su davali izjavu da se predaju da ne iđu nikuda (Bugari su kao njemački saveznici nakon kapitulacije 1944.g., prešli na stranu Saveznika i idu lijevom obalom Drave na zapad!)...a ti naši oficiri koji se se razbili, jel, rekli su nam da radimo kako ko `oće, i tu smo bili na toj poljani, nise to više moglo ić`, oni su zablokirali dalje.
Bio je tu neki mali putić lijevo preko toga brda koji je vodio za Austriju, i onda je tu na novoj poljani bila taka vojska da se to nije vidlo, išlo se i stajalo se, ni se to moglo više ni ić` ni čut ni vidit, i kad smo se ujutro nas par poznati sastali...tu je bilo hrpa pušaka i toga drugog naoružanja nabacano, nikakvi više otpor... (kod Dravograda???), pa da tam prema Dravogradu, da, tu je bila straža, vojnici ti partizanski... slovenski koji li su, neki kaže uzimaj naoružanje od ovi Bosanaca koli su štali su ustaše, uzimaj naoružanje da iđu u planinu, neće se predat, mi kad smo vidjeli mnogi toga se nakupilo nas oko 50 onda kao kolona počnemo se vraćat prema željezničkoj stanici koja je bila zapalita, a odatle dolaze naši vojnici kao zarobljenici, mi odavde oni odande, i tu smo bili jedan dan. Ja sam našo tih naših Bošnjačana...... Šima Ugravec Babugrečev??? Đura Rogozov, Tunjo Đurakov,
....Šarić (Franja Čajić) tu nas se nakupilo oko 15, Franja Đurakov???.......................taj je bio Andrija.. ....vratili smo se u Celje na onu poljanu, ondak su dolazili partizani pa su tražili vode, a mi kad idemo po vodu ostavimo tašne, kaže meni baća Đura ti otišao po vodu a jedan ti partizan odneo tašnu, a šta ću?...važno da je glava čitava, naveče smo krenuli prema Hrvatskoj, i onda sam se nekako odvojio iz te kolone, našo sam opet tog Đuru Ošetić, Aninoga se zvao.... a on je jašio konja jednoga komesara. I onda kažem ja njegovom komesaru kako sam se vidio sa Đurom u Zagrebu i on nije htio pobjeć iz domobrana, i sad se on kao spasio, a ja eto osto sam da sam zarobit... I onda su me primili kao šofera u partizane. Kolona je nastavila putovanje prema Hrvatskoj, i onda kad kolona počne kasati kaže meni taj komesar, ajde popnise u kola da se povezem, jel, da mi bude lakše, a kad kolona prestane kasati, onda mi kaže komesar skini se i idi pješice. Auu, reko, kako me sad ćera dolje iz kola, i tako ja sam se držao za livču, ne mogu već odat, držim se za livču da se ne izgubim. I onda smo došli do Samobora, i tu sam vidio Prnoga ( Jovanovac) dije se vozio, ja vičem Iva, Iva, a on je gluv, a oni su kasnili ta njegova kolona, i tako sam ja nekako došo još dva kilometra, pa smo išli lijevo pa desno jedno dvjesta metara tu je bila nekakva ledina, i tud je bilo vojske, te raje, Hrvata, zarobljenika cijelo čudo... I ja kada sam došo tude onda kaže meni komesar eto tude taj, tude se javi, i tako ja priđem kod ti drugih šofera, a bio ih je jedno petnaest dvadeset šofera Hrvata izdvojeno pa će kao popuniti svoje saobraćajne, popunit te šofere jer su većinom Švabe ćerali auta koja su zarobita, a onda tobože da će dat Hrvatim. Tako sam se ja izdvojio iz kolone i bio sam tud na kraju, a kaže da je u noći za dva put prošla formacija kao da ih neko sprovodi a oni se formiraju a jedan sa strane komanduje i tako su oni pobjegli iz toga obruča zarobljenika.
I ujutro kad je to svanilo, onda smo eto gledali to kako jedni odlaze a drugi dolaze(???), negdje oko devet sati onda su nasa te šofere odvojili u neku njiovu komandu tu kao komoru koju su vukli konji, a kočijašio je jedan musliman partizan, a ja nisam znao šta ima u ti kola a to je bila hrana, ne znam jel bilo i municije, i tako ja sam bio tud kao neki njiov pomoćnik. Dođe taj komesar s brkovima partizan, komandir te komore, i onda valjda pita za mene kako se ja ponašam, jel, da li sam sumljiv i štali tako ništa mi nije, nisu me udaljili, nego eto prizoru kad su nas odvajali, mi smo bili pokraj stražara ti nasa petnajst dvadest koliko je bilo ti šofera Hrvata. I tako smo se mi uključili u tu njihovu kolonu i u (predgrađu Zagreba) smo stali tamo je isto bila ko ledina, i dobijemo doručak, prvi puta što kazali smo se najeli, bilo je malo i masno i tako...ali eto. Onda smo se opet pokupili i sada smo tu mijenjali uniforme, bila je hrpa vojničkih odjela, i tu sam ja navraga, moje je bilo malo starije odijelo to je kao finsko (zimsko???), a ja sam uzeo malo bolje, čisto, a tu je bilo vaši ja nisam to gledo, i kad sam to navuko onda sam osjetio da mi to...ovaj nešto nije...a kud ću sad...nemam šta više minjat..., tako sam, onda smo mi išli za Zagreb, preko Zagreba smo išli za Savski most, preko Savskog mosta smo išli s desne strane Save, tudam tom Posavinom prema Bosanskoj Gradiški, tu su nas odbili prema Banjoj Luci, Tesliću, pa za Doboj, zatim prema Majevici i popeli smo se na Majevicu, ona je bila gotovo ravna samo što je to bilo gotovo kamenito, i onda smo...da li je to bilo od vaški ili prljave vode pili smo...nema vode a malo i jedeš a nemaš šta popit...i onda smo se spustili sa Majevice prema Tuzli... tu u nekom voćnjaku najeli smo se trešanja (peti mjesec, 1945.g.), pa je onda došo taj musliman pa počeo galamit na nasa što mi to jedemo, a došo taj komandir Brko kaže, ti su ti donijeli Slobodu a ti sad ne bi njima dao po kile-kilu trešanja da pojedu, i tako ga je osramotio i oćero iz njegovog voćnjaka, a mi smo ostali, al više nismo smijeli jesti a nismo ni mogli, bili smo do pred mrak tude, i ja ne znam kako je, mene tude...ovaj...ko došla neka uppal...tifus, došla mi je neka bolest, temperatura, i tako sam ja išo sa tom kolonom, sa tim... i ondak ja više nisam mogo ni odat, ni ništa, i ležo sam i onda kad smo došli dolje u Tuzlu, vidio sam uveče kako Talijani (h)vataju žabe po noći sa baterijom, i ondak žaba ne može ić i meću ih u kesu i kaže šta će oni s tim...? onda sam se javio da sam bolestan i taj koji je bio tamo je vidio da sam bolestan da mi treba pomoć, i ondak me taj uputio tamo u neku abulanntu, a abulanta je bila tamo prema stadionu, e onda kad se to počelo pregledavat mene su odma izdvojili kao da je bolest zarazna, mene su onda nosili vojnici njih četvorica na nosila, pa sigurno jedan kilometar možda i više, nosili su me tam prema Kreki, tamo isto kao škola, vamo isto škola tamo isto bila kao škola, samo što su zgrade školske, jel, a vojska je u tim zgradama.
Tu me pred veče uhvatila nanovo temperatura, a kad je došla noć...onda navalile stjenice, a ja sam tako osjetljiv na te stjenice, tako da nisam mogo ni spavati, ni odbranit se jer ona kad ujede ode na drugo mjesto i stalno te prilji...I nekako sam ja onda sutradan išo u tu abulantu na pregled, i onadak su mi počeli davat neke lijekove, i tako sam se malo počeo zaliječivati. Zatim su me prebacili u neku drugu sobu a tamo je bilo tih partizana bolesnika, jedan je imao pjegavi tifus a to je bila još veća bolja nego trbušni tifus, a on je bio neki partizan, ondak je on svađao se sa tim medicinarima jer je bio neki komandir on će tražit da ga spasi, bio je bun čovjek....................................,(imao je temperaturu veliku)... i onda sam počeo dobivat čaja za doručak, jel, al ni se to moglo jest ništ, nisi mogo kruh žvakat nego si moro malo u usta stavit suvog kruva i s čajem pomalo kvasit da bi ga mogo progutat, i tako sam jeo jednu dvi šnite koliko sam imo, doručkovao jedno tri četiri dana, a djelovale su mi i te neke injekcije, pa me popustila ta vatra. I tako sam išao u WC, ima koji su išli u WC pod tom velikom temperaturom...pa se... lade se....i umrli su, pa sam mislio neću se uopšte ja ni umivav ni ništa, želim ostati živ.
Tako sam ja eto tu bio, ne znam tačno, četir-pet dana, ondak je došo i dado...valjda je taj Luka Josakov javio...došla je njegova mat..., a bila je tu Rekošova žena, Bosanka ovoga zidara dije tud, sad ti ne znaš to kad je bilo...i eto tude odnekud oni saznali i tako su oni tražili tu da je ona od Tuzle Rekošova žena, Bosanka bila velika, i tako su oni išli kod nje i našli nju, tu adresu i ondak je ona pronašla, ne znam, gdje smo mi, u kojoj smo mi... i tako meni dado donio meda...šta ja znam šta je dalje...bio sam s njime možda po dana, onda su nasa popodne tamo negdi oko četiri sata, imamo tobože vlak na Kreki moramo ić na stanicu pješice...pruga Tuzla-Doboj, Lukavac, ...naj mali vlak... a oni svi zdravi mogu odat, a ja ne mogu, molim jednoga da me ne ostavi, a to smata taj bosanski brdski puteljak... i tako smo došli pod mrak u Kiseljak u neko vikend naselje, ...a bili su i partizani spavali, i nasa kad smo došli tamo, ja sam došo med zadnjim, jesam sam došo il je bio neko sa mnom, i tako prozora nema, bilo je dasaka negdje sašiti negdje nije, unutra je bilo slame ko kad no svinje spavaju, uvršita slama, jel bilo vaškija nije i tako smo do ujutro bili, i onda smo išli u neku ambulantu gdje su nas prigledali, i tu smo primljeni na hranu, na liječenje, ondak su nas smjestili u Kiseljaku u nekakvu školu gdje smo ležali na patosu, i tu smo počeli dobivati hranu i tu njiovu kiselu vodu, mirisala je na sumpor, u početku je bilo nezgodno jest, guši, ...al smo se navikli, tu smo bili kao na oporavak došli...bili smo dest petnaest dana ne znam tačno,više...a onda smo se morali vratit u Tuzlu u komandu mjesta, a ja sa još nekim Srbinom tamo od Valjeva koji je dobio temperaturu, ja njima kažem, on ne može ić sa mnom ja njega ne mogu nosit kad sam i ja još slab morate mu dati njeke lijekove, neko mjesto da ozdravi, ja sam njega i držo i vodio i ja dalje ne mogu vodit brigu o njemu.
Tada smo dobili nove saobraćajne dozvole, za putovanje karte i trebali smo se javiti u Vojni okrug u Beograd da nađemo svoju jedinicu jer ona je ošla za Srbiju. Za Beograd smo išli vlakom preko Slavonskog Broda, pa za Vinkovce gdje smo došli u noć. Tu nas pita onaj Karlić iz Buča, hoćemo naić kući? on je našo kamion, a ja sam osto i jedan iz Štitara i krenemo pješice kući onako slab i bolestan. Ja sam došo kući pri zoru, a u Županji me zaustavi jedan stražar, di iđeš, pa iđem kući, pa otkud iđeš, reko iđem iz vojske moram ić u Beograd u Vojnu komandu da nađem svoju jedinicu iđem sad iz bolnice, i onda me pustio na miru i tako ja dođem kući, bio dva dana, i ondak kažu moraš ić nesmeš više bit kod kuće doće partizani pa će te zarobit i oćerat. I ja onda štaću ođem za Vinkovce, pa za Beograd, tu se javim u komandu grada da potražim svoju jedinicu, a ta je jedinica bila u Zaječaru, i ja onda za Zaječar, Negotin, tu je bila Timočka krajina i onda sam našao svoju auto jedinicu i onda sam dobio disenteriju. Kad sam ozdravio služio sam u auto jedinici najprije u Negotinu, pa u Makedoniji kod Kumanova u Donjem Brodu, pa sam dobio prekomandu za Bjelovar gdeje sam bio zadnju godinu a kući sam napokon došao 1948.godine kad su se kopali kukuruzi nakon sedam punih godina i tri četiri mjeseca.
Ps. 15. svibnja prešao u partizane (primili ga) s datumom 1.svibnja 45. a nastavio služiti partizansku vojsku u 1. Armiji, 11.krajiška divizija, 12. brigada.

ljudi dajte mi ovo skratite ja nisam procito ni prvo slovo! :roll:

BLENTO TI SI LUD >>>HE HE>HE HE HE>>>>>

CraZy_ChrisSs napisao: BLENTO TI SI LUD >>>HE HE>HE HE HE>>>>>

naravno ne mislim ozbiljno...ali kako ti se da toliko pisati...pa toliko nisam ja ni za lektiru pisao....eh

ivan napisao: ljudi dajte mi ovo skratite ja nisam procito ni prvo slovo! :roll:

lol ivane stvarno nije bilo potrebno da sve quotiras . . . :roll:

CraZy_ChrisSs napisao:

CraZy_ChrisSs napisao: BLENTO TI SI LUD >>>HE HE>HE HE HE>>>>>

naravno ne mislim ozbiljno...ali kako ti se da toliko pisati...pa toliko nisam ja ni za lektiru pisao....eh

istina istina ni ja